Istraživanja, među kojima se posebno izdvaja studija Univerziteta Notre Dame, pokazuju da su tradicionalne zajednice pružale deci neprekidnu bliskost, duže dojenje, fizički dodir i zajednicu koja je brinula o svakom detetu kao o zajedničkom blagu. Upravo ovi elementi – nekada prirodni i podrazumevani – danas sve češće izostaju.
Šta su naši preci radili drugačije?
U starijim zajednicama, bebe su gotovo neprekidno bile u fizičkom kontaktu sa majkom ili drugim odraslim osobama. Nošenje dece, dodir, držanje u naručju i zajedničko spavanje bili su deo svakodnevice, a majke su dojile znatno duže nego što je danas uobičajeno – neretko sve do četvrte ili pete godine.
Pritom, nije se radilo o namernom konceptu “prirodnog roditeljstva” – to je jednostavno bio način života. Instinkt je govorio roditeljima šta da rade. Danas, međutim, često brkamo instinkt sa “popuštanjem”, pa iz straha da dete ne razmazimo, oduzimamo mu osnovne oblike sigurnosti.
Studija profesorke Darcie Narvaez sa Univerziteta Notre Dame naglašava upravo to: u najranijim mesecima formira se emocionalni i neurobiološki temelj koji utiče na kasniji razvoj ličnosti, empatije, samopouzdanja i načina na koji će odrasla osoba doživljavati druge ljude.
Naša današnja “posvećenost” nije ista kao nekadašnja briga
Možda provodimo više vremena sa decom fizički kod kuće, ali kvalitet tog vremena je često narušen – telefon u ruci, brz život, stalna žurba, potreba da budemo efikasni. Naši preci pre svega nisu imali sve te stvari koje nam danas odvlače pažnju. Kada bi dete plakalo, uzimali bi ga instinktivno. Danas, mnogi roditelji slušaju savete tipa “pusti ga malo, tako vežba pluća” ili “ne smeš da ga navikavaš na ruke”.
Međutim, savremena neuropsihologija (npr. istraživanja Instituta za razvojnu neuroznanost pri Univerzitetu Jejl) potvrđuje da se tokom prvih 24 meseca mozak razvija najbrže u celoj ljudskoj biologiji i da je odgovor pun topline i predvidljivosti najjači pokretač zdrave emocionalne regulacije.
Drugim rečima – nema preterane ljubavi.
Zašto je dodir toliko važan?
Brojne studije pokazuju da fizički kontakt:
-
smanjuje nivo kortizola (hormona stresa) kod bebe,
-
stabilizuje srčani ritam,
-
jača razvoj neuronskih veza,
-
podstiče imuni sistem,
-
utiče na formiranje osećaja sigurnosti.
Pre više od 40 godina, američki pedijatar dr. Džejms Makenna dokazao je da blizina roditelja utiče na bebin ritam disanja i da dete lakše ulazi u stabilna stanja sna kada je u zajedničkom prostoru sa odraslom osobom.
Naši preci su to intuitivno znali. Mi danas putem naučnih merenja ponovo otkrivamo ono što su oni živeli.
Dojenje – nekada norma, danas često tabu
Prema podacima UNICEF-a, prosečno trajanje dojenja u mnogim razvijenim zemljama jedva prelazi 6–8 meseci. U tradicionalnim plemenskim zajednicama, prosečno dojenje traje 2,5 do 4 godine, što se poklapa i sa starim antropološkim zapisima.
Dr. Narvaez ističe da dojenje ne utiče samo na imunitet – koji se formira približno do šeste godine – već i na socijalno-emocionalne obrasce, zahvaljujući hormonu oksitocinu koji se luči kod i majke i deteta.
Danas, međutim, majke koje doje dvogodišnjake ili trogodišnjake često trpe osude, što govori pre o društvu, a manje o nauci.
Zajednica – izgubljeni deo jednačine
Jedna od ključnih razlika jeste i prisustvo šire porodice. Preci su odgajali decu u proširenoj zajednici – bake, tetke, rođaci, pa čak i komšije učestvovali su u rastu deteta. Danas, mladi roditelji često ostaju sami u dvosobnom stanu, bez podrške i bez odmora.
Statistika EU pokazuje da čak 58% roditelja sa malom decom nema nikakvu redovnu pomoć šire porodice. To znači da sav pritisak brige – 24/7 – pada samo na dve osobe, što nikada nije bila namena ljudske biologije.
Prirodan porođaj, slobodna igra i svet bez stalnih očekivanja
Još jedan element koji se izgubio jeste nestrukturisana igra. U zajednicama lovaca i sakupljača, deca su slobodno istraživala, penjala se, smišljala igre i ulazila u rizik primeren uzrastu.
Savremena deca često žive u atmosferi pravila: “Nemoj tamo”, “Pazi da se ne uprljaš”, “Polako, možeš pasti”.
Dok je naravno važno čuvati bezbednost, istraživanja (npr. Kanadskog centra za razvoj deteta) pokazuju da deca koja imaju više slobodne igre razvijaju bolje socijalne veštine, kreativnost i samostalnost.
U čemu grešimo danas?
Kada se sabere sve gore pomenuto, dobija se jasna slika:
-
deci uskraćujemo fizičku bliskost,
-
skraćujemo dojenje,
-
izbegavamo zajednički san,
-
brinemo više o navikavanju nego o emocionalnim potrebama,
-
umanjujemo ulogu slobodne igre,
-
živimo izolovano od šire zajednice.
Iako sve činimo iz dobre namere, posledice se vide tek kasnije: veća anksioznost, slabije razvijena empatija, manja otpornost na stres ili problemi u emocionalnoj regulaciji.
“Koreni moralnog delovanja zaista se postavljaju neverovatno rano”, kaže dr. Narvaez. “A oni su direktno povezani sa količinom bliskosti i podrške koju dete dobija.”
Možda ne možemo – niti treba – da se vratimo u vreme naših predaka. Ali iz njihovog načina života možemo naučiti najvažniju lekciju: bliskost nije luksuz. Bliskost je biološka potreba.
I ne, ne možemo dete “pokvariti” time što ga mazimo, držimo u naručju i reagujemo kad plače. Možemo ga jedino ojačati.
Uredila i pripremila za Juniorshop: Dušica Vujčić Popović (Zabranjeno je neovlašćeno preuzimanje)
Bebi oprema 
Dečija soba 
Tekstil 
Igračke 
Kutak za mame 
Knjižara 
Jelke