Roditelj koji se izvinjava – slabost ili moć?

Nekada je jedan pogled bio dovoljan. Dete bi zaćutalo, poslušalo – nije se raspravljalo, nije se pitalo „zašto“. Roditelj nije objašnjavao, a izvinjenje? O tome nije bilo ni govora.

Danas, roditelj često objašnjava, pregovara, preispituje se. I sve češće dolazi do pitanja: ako kažem „izvini“, da li gubim autoritet?

U stvarnosti – ne gubimo ništa. Dobijamo sve.

Zašto se retko izvinjavamo deci?

Zato što nismo naučeni da je to normalno. U našem detinjstvu, roditelj nije grešio – ili se bar tako činilo. Ako i jeste, greške su se prećutkivale. Izvinjenje detetu se smatralo nepotrebnim, pa čak i opasnim – kao da će nas dete manje slušati, manje poštovati.

I zato danas, čak i kada znamo da smo povisili ton bez razloga, u sebi osećamo otpor da priznamo grešku. Ipak, današnja deca nisu ista. Ona traže smisao, osećaj pravde, emociju – i ne zadovoljavaju se autoritetom bez objašnjenja.

Izvinjenje nije slabost – to je model odgovornosti

Kada se roditelj izvini detetu, šalje mu ključnu poruku:
„I odrasli greše. I odrasli priznaju greške. To je u redu.“

Na taj način:

• učimo dete da je u redu reći „pogrešio sam“;
• pokazujemo kako izgleda odgovorno ponašanje;
• gradimo poverenje – ne kroz strah, već kroz ljudsku bliskost.

Izvinjenje ne briše granice. Naprotiv – ono ih postavlja jasnije. Kaže: „I dalje sam tvoj roditelj. I dalje postoji pravilo. Ali poštujem i tebe kao osobu.“

Gde je moć u izvinjenju?

U tome što dete vidi roditelja kao čoveka – sa greškama, ali i sa hrabrošću da ih prizna. A upravo iz te ranjivosti rađa se poštovanje.

Roditelj koji se izvinjava nije onaj koji popušta. To je onaj koji pokazuje put. Koji ne traži savršenstvo od deteta, nego mu daje primer kako se nosi sa nesavršenošću.

Zaključak: Roditelj koji kaže „izvini“ – ne gubi, nego uči

Danas se autoritet ne gradi pogledom, već odnosom. A odnos se gradi rečima, tonom, iskrenošću. „Izvini“ je samo jedna reč – ali ona ima snagu da popravi trenutak, da otvori dijalog, da dete nauči da poštovanje ne dolazi iz straha, nego iz uzajamnosti.