Utišani ekran. Pognute glave. Oči bez izraza.
Dete sedi, listajući telefon, TikTok, Instagram, YouTube Shorts.
Menja sadržaj svakih 7 sekundi. Sve je „dosadno“ ako nije odmah zanimljivo.
Ne gleda crtani film do kraja. Ne gleda ga uopšte.
Ne čuje kad ga zovete.
Ne može da sedi mirno 10 minuta, a da ne pita:
„Mogu li da uzmem telefon?“
Zvuči poznato?
Zavisnost koja se ne prepoznaje odmah
Roditelji širom sveta svedoče istom fenomenu – deca više nisu prisutna.
Nisu ni „razmažena“, ni „nemirna“. Oni su – hipnotisani.
Aplikacije koje koriste nisu dizajnirali edukatori.
Dizajnirali su ih isti timovi koji su radili aplikacije za online kockanje.
Zato izgledaju kao igra.
Zato brzo nagrađuju.
Zato dete gubi osećaj za vreme, prostor, sebe, svoje obaveze.
Dopamin – tihi okidač digitalne zavisnosti
Svaki like, svaki novi video, svaki klik – pokreće u mozgu lučenje dopamina, hormona nagrade.
Ali kao i kod svake druge zavisnosti, količina koja je juče bila dovoljna, danas više nije.
Dete sve ređe bira igru na svežem vazduhu.
Sve ređe uzima bojice u ruke.
Nema strpljenja za društvene igre, ni priče, ni emisije.
Svet oko njih je „spor“, dok je digitalni svet prebrzo naučio kako da ih hipnotiše.
Šta se dešava kada deca izgube pažnju?
Koncentracija opada.
Tolerancija na frustraciju nestaje.
Deca sve češće kažu:
„Dosadno mi je.“
Jer su navikla da ih nešto neprestano zabavlja.
Ali... dosada nije neprijatelj.
Naprotiv. Dosada je neophodna.
U dosadi dete počinje da razmišlja o sebi.
U tišini nastaje svet mašte.
U toj tišini počinje mašta da radi — nastaju crteži, kocke se pretvaraju u dvorce, pojavljuju se izmišljeni prijatelji, prve pesme i priče koje dete stvara samo.
Bez konstantne stimulacije, um uči da stvara svoj sadržaj.
Deca koja ne beže od dosade često postaju kreativnija, samostalnija, fokusiranija.
Oni nisu „pametniji“ – samo su imali prostor da oslušnu sopstveni unutrašnji svet.
Nekada je bilo drugačije.
Deca su gledala „Na slovo nas slovo“, "Kockicu", "Laku noć deco", edukativne emisije koje su bile smislene.
Danas, gotovo da ih nema ni na RTS-u, a ni na ostalim televizijama.
Kao da dečiji sadržaj više nije važan.
Kao da nove generacije ne treba da misle slobodno, da sanjaju, da rastu u svom ritmu.
Umesto toga, serviramo im tišinu punu buke – šarenilo bez poruke.
Nije problem u deci.
Problem je u svetu odraslih koji su odlučili da im ponude algoritam umesto priče, instant-nagradu umesto vrednosti.
Na nama je da ih iz toga izvučemo. Da budemo glas razuma u vremenu koje sve češće ćuti pred stvarnim potrebama dece.
Ne postoji prava alternativa, a roditelji često ne znaju ni gde da počnu borbu.
Kako se boriti? Ne zabranama, već prisustvom.
Ograničite vreme, ali budite dosledni.
Ne treba telefon da bude „nagrada“. On je alat – i ima vreme i mesto.
Uvedite sadržaj koji zahteva pažnju.
Zajedničko čitanje, crtani filmovi sa pričom, tišina, slagalice, pravljenje kolača.
Podržite dosadu.
Ne popunjavajte svaki trenutak.
Pustite ih da „ne rade ništa“ – iz toga često dolazi najviše.
Povežite se.
Dete će birati svet ekrana dokle god mu je on zanimljiviji od sveta odraslih.
Uključite se – bez prekora, bez panike, sa razumevanjem.
Edukacija, ne panika.
Objasnite detetu šta je dopamin. Kako aplikacije funkcionišu. Napravite savez – ne front.
Ovo nije rat. Ovo je poziv na buđenje.
Oduzimanje telefona nije rešenje.
Kao ni prepuštanje bez granica.
Rešenje je u povezanosti. U vremenu. U prisustvu.
U hrabrosti da budete nepopularni u kući – jer verujete u tišinu, dosadu i fokus.
Jer najopasnije što možemo da kažemo je:
„Neka, nek se igra s telefonom, samo da je mirno.“
Mir nije isto što i zdrav razvoj.
Zdrav razvoj zahteva vreme, dosadu, razgovor i okruženje koje podstiče istraživanje i slobodu izražavanja
Bebi oprema 
Dečija soba 
Tekstil 
Igračke 
Kutak za mame 
Knjižara 
Jelke