Svakog septembra ista slika: dete od sedam, osam, devet godina vuče ranac uzbrdo, uz stepenice, kroz gradski prevoz, do škole udaljene svega desetak minuta hoda – ali tih desetak minuta u velikoj većini beogradskih, a i mnogih drugih srpskih opština, po pravilu podrazumeva i uspon, jer je teren retko kad ravan. Pitanje koje roditelji postavljaju već godinama – „da li je ovo normalno?" – ima jasan, izmerljiv i stručno utemeljen odgovor: ne, nije.
Šta kažu normativi – i koliko se od njih odstupa
Gradski zavod za javno zdravlje Beograd, pozivajući se na preporuke ortopeda i fizijatara, godinama ponavlja istu formulu: školska torba sa priborom, hranom i vodom trebalo bi da iznosi 5 do 10 odsto telesne mase deteta, a apsolutna gornja granica, iznad koje ranac štetno deluje na koštano-mišićni sistem, jeste 15 odsto. Svetska zdravstvena organizacija je još konzervativnija i granicu postavlja na 10 odsto.
|
Uzrast |
Prosečna telesna masa |
Preporučena težina ranca (do 15%) |
|
7 godina |
23–25 kg |
do 3,4–3,75 kg |
|
8 godina |
25–27 kg |
do 3,75–4 kg |
|
9 godina |
28–30 kg |
do 4,2–4,5 kg |
|
10 godina |
31–34 kg |
do 4,6–5,1 kg |
|
11 godina |
34–38 kg |
do 5,1–5,7 kg |
|
12 godina |
38–43 kg |
do 5,7–6,4 kg |
U praksi, ranac sa svim udžbenicima, sveskama, priborom i opremom za fizičko ili likovno vaspitanje često dostiže 6, 7, pa i preko 8 kilograma – nezavisno od uzrasta deteta koje ga nosi. Kod prvaka i drugaka to znači teret koji dostiže i 25 do 30 odsto telesne mase, dvostruko do trostruko iznad dozvoljene granice. Slično važi i za sitniju decu koja u prvi razred kreću sa 17–18 kilograma, a i sa 12–13 godina imaju tek 33–35 kilograma – za njih isti ranac predstavlja teret koji daleko premašuje bilo koju preporuku, bez obzira na kalendarski uzrast.
Zašto rizik posebno raste od petog do osmog razreda
Razlika u opterećenju od drugog do sedmog razreda nije linearna – telo raste, mišićni korset postepeno jača i delimično amortizuje teret. Ipak, period od petog do osmog razreda nosi poseban rizik: to je faza ubrzanog rasta kostiju i zglobova, kada je kičmeni stub najosetljiviji na produžena opterećenja, a istovremeno period u kom deca prelaze na predmetnu nastavu i menjaju učionicu za gotovo svaki čas. Kako ormarića za odlaganje knjiga u velikoj većini škola praktično nema, dete po pravilu nosi ceo dnevni raspored knjiga po hodnicima, uz stepenice, ceo dan.
Dodatno, kretanje uzbrdo, penjanje stepenicama i ulazak i izlazak iz gradskog prevoza povećavaju biomehaničko opterećenje kičme i zglobova u odnosu na ravno kretanje, jer telo mora da savladava i gravitacionu komponentu uspona, uz već narušen centar ravnoteže usled tereta na leđima. Za veliki broj beogradskih opština, a i gradova u unutrašnjosti Srbije podignutih na brdovitom terenu, to nije teorijsko pitanje već svakodnevna ruta.
Da razumemo razmeru: Zamislite osobu od 75 kilograma, u četrdesetim, pedesetim ili šezdesetim godinama, koja svakog jutra na leđima nosi teret približne razmere jednog džaka cementa ili kante kreča – kroz gradski prevoz, uzbrdo, uz i niz stepenice, do posla i nazad, pet dana nedeljno, deset meseci godišnje. Razmera opterećenja koju danas nosi prosečan osnovac (6–7 kg na 25–30 kg telesne mase) grubo odgovara nošenju tereta od 18 do 21 kilogram za odraslu osobu od 75 kilograma – i to svakog radnog dana, u periodu kada je kostur još u fazi rasta i razvoja, a ne kada je već formiran i ojačan kao kod odraslog čoveka.
Problem nisu samo rančevi – problem su i same knjige
Deo odgovornosti retko se pominje, a lako se proverava poređenjem sa udžbenicima od pre petnaestak ili dvadeset godina: knjige i radni listovi su danas fizički deblji, teži i brojniji nego što su bili ranije, često uz veći format, tvrde korice i dodatne radne sveske uz svaki predmet. Tržište udžbenika u Srbiji procenjuje se na 80 do 150 miliona evra godišnje, sa izraženom koncentracijom kod svega nekoliko izdavačkih kuća. Kada se poveća obim štampanog materijala, raste i vrednost prodatog kompleta – što otvara opravdano pitanje da li deo problema sa težinom ranca dolazi i iz komercijalnog interesa izdavača, a ne isključivo iz nastavnog plana i programa.
Rešenje koje već postoji: jedan tablet umesto desetak knjiga
Deo rešenja ne zahteva čekanje na novi krug pregovora o broju kompleta udžbenika. Jedan ili dva tableta ili čitača, sa svim udžbenicima za tekuću školsku godinu u digitalnom obliku, mogu fizički da zamene čitav sadržaj ranca, uz mogućnost da uređaj ostane u školi (u učionici ili ormariću) i da se kući nosi samo za domaći zadatak, ili da se koristi paralelno sa štampanim materijalom samo za predmete gde je to pedagoški zaista neophodno. Ovo nije egzotično tehničko rešenje – reč je o pristupu koji je u mnogim evropskim školskim sistemima već sproveden delimično ili u potpunosti, i koji rešava problem težine bez čekanja na izmenu čitavog nastavnog plana.
Šta pokazuju sistematski pregledi
Prema poslednjim rezultatima sistematskih pregleda dece školskog uzrasta u Srbiji (školska 2023/24. godina), loše telesno držanje registrovano je kod 10,3 odsto pregledane dece, sa izraženijom učestalošću kod srednjoškolaca. Kifoza je zabeležena kod 7 odsto, a skolioza kod 5,2 odsto dece. Primenjeno na ukupan broj učenika osnovnih škola u Srbiji (oko 500.000 dece), to grubo, ilustrativno, znači da desetine hiljada osnovaca već pokazuju neki oblik lošeg držanja ili deformiteta kičme – iako stručnjaci naglašavaju da je reč o multifaktorskom problemu u kome ranac nije jedini, ali jeste jedan od faktora koji dodatno opterećuje mišićno-koštani sistem.
Ko treba da reši problem
Uobičajen odgovor nadležnih jeste da škole treba da obezbede po dva kompleta udžbenika, jedan za kuću i jedan za školu. Predlog je stručno ispravan, ali se sudara sa tri konkretna problema:
-
Budžet: dupliranje kompleta udžbenika za stotine hiljada učenika košta više nego što mnoge porodice već teško izdvajaju za jedan komplet.
-
Logistika: ormarići za odlaganje knjiga u učionicama ili hodnicima gotovo da ne postoje u većini škola.
-
Organizacija: od petog do osmog razreda deca menjaju učionicu za svaki čas, pa knjige nemaju gde da „ostanu" tokom dana.
Rešenje zahteva usklađenu sistemsku intervenciju – finansiranje, opremanje škola ormarićima, restrukturiranje rasporeda časova i veće oslanjanje na digitalne udžbenike gde god je to pedagoški opravdano. Sve dok se ta tri nivoa ne usklade, apel da roditelji „paze na težinu ranca" ostaje dobronamerna, ali u velikoj meri neefikasna preporuka.
Brojke su jasne i proverljive: preporučena gornja granica je 15 odsto telesne mase deteta, realno opterećenje je često duplo veće, a desetine hiljada dece u Srbiji već pokazuju neki oblik lošeg držanja ili deformiteta kičme. Dete od 25 kilograma ne bi trebalo da nosi više od 3,5 do 4 kilograma na leđima – bez obzira na to ko je zadužen da to obezbedi.
Izvori: Gradski zavod za javno zdravlje Beograd, Institut za javno zdravlje Srbije, Republički zavod za statistiku, izveštaji sa sistematskih pregleda dece školskog uzrasta 2020–2024, Komisija za zaštitu konkurencije, Bloomberg Adria.
Bebi oprema 
Dečija soba 
Tekstil 
Igračke 
Kutak za mame 
Knjižara 
Jelke